Da hodin s lumbrelu po suncu bi rekli da son porti va šufite

Lepi moji ljudi, vrah je pakol kalo na zemlju, ošto bi reć da gore više nima mesta. Već dnevi gori nebo i zemlja, a na već mestah pada grad koko baloti ot tenisa i rovineva se pred sobun. Žalosno, pero smo prišli poredni i nenavidni jeni na drugeh, a tuka non nanke Boh ne pomore, ošto  se vrah s ten hroni.

Politika i političari su se zatrovali. Huji su nego pirnica, a to zafolit nami ki smo timidni i mrvi se ne movimo.

PENZIONERI I TEPLINA

Prišla je nova depeša za nas stareje, ca delat po te vele tepline. Jes ca više mesa, a ca manje verduri i fruti. Pit ca više vina i biri, a ca manje vodi. Vonka poć met deset i pet zad polne. Ki more brusit neka brusi po najveće tepline. To je potpiso Zavod za mirovinsko osiguranje.

„Tone, pijen neke tableti da mi mozak brže dela po te tepline.“ „Ca pomore?“ „Vero jo, štupidast son, pero seda malo brže.“

Sejno kreleton, pero samo da cujen co novega da moren hitit na pađinu Pipica.

„Nešto ti je palo“, vopi Andrija pitur ot Rapca. Pogledan mojega dole. „Skužoj, po te tepline ja ga siguro ne digevan, kako je po neka se anke digne!“

Dokozano je da ki pišo vajk gleda vonjega, a ženska ne treba ošto je nanke ne vidi.

„Tone, od denas kad pišon, zapren voce i kalon ruki.“ „Ca bi reć?“ „Kat me neki prevari, ne moren ga gledat, a kamoli mu ruku dat.“

Ljudi su trdo malo vane, ošto se držiju depeši od midigah, a ne od Zavoda za mirovinsko. Anke ku reju vonka, hode na cimitar pod noć, kat je sunce zahod.

„Skužojte, kede je grob sto dvajsti dvo?“, pita nonica jenega na cimitare. „Nonica moja, ca rete vonka kat se ne znote tornat?“.

PAMETAN BREK

Teplini je bilo let i let nazat, pero naši stareji neso plakali, ošto su anke otrdnuli. Seno se je spraljevalo po najveće tepline, pero anke va kovu se je hodilo por kilometri. Nanke vlosa nin ni bilo teško i baštanca njeh su lepe leta doživeli. Držali su se one: „Ca cuva ot zimi jo i ot teplini“, pa su znali po najveće tepline halji nosit, pero anke holjuvi ot vuni. Življenje hi je navadilo, a denas bez seh teh makinarijah, već od njeh bi bili trubasti.

Danas vidin Filipinci s lumbrelami po suncu, ošto ca cuva ot držlja jo i ot sunca. Da ja zamen lumbrelu zajno bi rekli da son porti va šofite, magari ne bi žbaljali. Vajk se gona da je pasja teplina, pa brek onako pametan vecera kad malo laško, zame gospodaricu vonka, a retko gospodora, ošto si on doma va kadine joja hlodi.

„Bepo, je pametan tvoj brek?“ „Pametneji od već ljudi!“ „Sada ću ja videt. Sedi!“ Gona dvo puti, a brek se ne movi. „Reci mu oštreje“, gona Bepo. „Oštreje!“, gona Tone breku. „Son ti reka da je pametneji!“

PAŠTETA I POMIDOR

Bepo je prodava pešćice ot jabuki na Markate po jedon euro. Pride policjoto: “Skužoj, ca pomore to ca prodavaš?“ „Deluje na pamet“, gona Bepo. „Daj hi pet!“ Pride drugi don: “Skužoj, za teh pit pešćicah son moga kupit tri kila jabuki i pešćice pojes.“ „Vidiš da deluje!“

Plenkoviću ne trebaju pešćice ot jabukah ošto već Hrvoti i bez njih moto okolo mićega prsta. Sen ten ca pokle Rumunjski i Bugarski imamo najmanje ploći i penzjoni va Evropske Unije, oni su kuntento portilo dvo meseca na ferji, a stemi ploćami ke imaju, moreju poć kamo got ćeju po svete. Dvo meseca neso bili se skupa va Sabore, a delovci ki delaju po osan ur na don imaju mesec don ferjah, a more moreju gledat samo na kartoline ili televizije.

Pomidor i pašteta va frižidere ot delovca. „Ca se triseš, ti je zima“, pita pomidor?“ „Vraga, jutre gren na more.“

Vervan da si znote kanconu „oči boje plavog mora, kosa boje zlatnog žita, moja zemlja Hrvatska“. Ca imate lepega ot te kanconi i današnje Hrvotski? Preku pedeset posto Hrvoti ne more poć ne hrvosko more, a muko od hrvoske šenice jite va kruhe kega ot vonka peljuju. Se živo peljuju ot vonka, tako kad von se se pomešo va trbuhe, ste pol sveta pasali. Ono ca poserete va kandute, gona si zaiki tega svita.

Bepo je torneva s marendi na Dubrove. Puten  ga je ćepala sila. Farmo je na ceste i teka va bus. Nalete je policjoto. „Skužojte, ću van morat multu napisat.“ „Vrah me ze ku me ni više koštalo to srat, nego marenda“, gona som sobon.

Bepo je baren moga, pero je baštanca oneh kemi se je va te mižerije guzica stisnula.

ALKOTEST

Vrah ze njih i vojni rok! Pošaljite ti muloni va hoteli i na građevinu delat i neka tamo služe vojni rok, šes meseci. Manje će koštat, pero ćemo anke manje Filipinci i Nepalci dopeljat.

Zec, lesica i medved su šli na regrutaciju za vojsku i se delali da ne pasoju ca bi anke naši mladići delali. Zec si je poreza uše, a lesica rep i nesu pasali. Medved si je poreza joja i kat je priša na red ova od komisiji mu gona da ne more pasat ošto ima dreta stopala.

Feštah na saken korake, a policjotah ni joko videt. Horši nin je teplo, pero i midigi su rekli da po te tepline se treba maknut ot alkohola.

„Bepo, ca će ti slika ot ženi na stole?“ „To mi je alkotest.“ „Ca po vrajže?“ „Kat priden doma i mi se zapježo, sinjol je da son krepko pijon.“

Merika se drži, pero tamo se je najveć hitalo i va prešidenti. Vervajte vi mene, mladić ka je hita va Trampa bi lahko zade onu velu gluvu s crvenu baretu, pero on mu je ote samo škulju storit na uhe da more rićin klas.

Va te politike poli nas i po svete više ne znote ki kega ošto je kurba bila i će zostat.

„Marija, ca biš mi dola?“ „Ne moren, ošto son lezbejka.“ „Skužoj, mene ne importo ke si veri.“

Aršjani vajka skupa, saka von cus i od srca von i želin da docekate kvarnor i treto leto koko ca će imet fešta Pipica na dvo angošta. Cuvajmo užonci, ošto je to najveći valor tega sveta! (Darko Batelić Pipica)